Bez komentara

14. Juni 2010, 16:23
posten

U bečkom MAK-u je 19. maja otvorena retrospektiva savremene umetnosti Severne Koreje. Pošto organizator odbija da se izjasni o političkoj pozadini izložbe, u medijima se oglasila nekoličina dobrovoljaca gotovih da mu u tome pripomognu.

Za debate koje prate recepciju izložbe najveću odgovornost ipak snose čelni ljudi Muzeja, jer su učinili sve što se učiniti dalo da očekivanja zainteresovane javnosti ostanu izneverena. Ispalo je da su se mnogi osetili prevarenim, a da je kukavičije jaje u vidu umetničke retrospektive prošvercovano u naše besprekorno čisto gnezdo ispotiha i kao pod okriljem noći.

Izneverena očekivanja

Škrta pojašnjenja i didaskalije koje prate izložena dela izričito navode nameru organizatora da posetiocima približe stvarnost Severne Koreje, i to kroz kontekstualizaciju ovih umetničkih proizvoda. A pojašnjenje konteksta je upravo ono što je najvećim delom izostalo. Čak i podeblji, blagovremeno odštampani katalog predstavlja samo slikovnicu čiji sadržaj, osim nekoliko pozdravno-uvodnih reči kulturnih zvaničnika i završne, stručne i kratke formalne analize savremene umetnosti u Sevenoj Koreji, najvećim delom otpada na reprodukciju izloženih dela bez ikakvog komentara. Ono što se javlja kao važnan rezultat takvog postupanja u ovom osetljivom događaju jeste odbijanje Muzeja da učestvuje u brzopoteznom, olakom i arogantnom pozicioniranju severnokorejskog fenomena kao okota totalitarnog đavola, u poređenju sa kojim sve naše, zapadnjačke, evropske tekovine bezgrešno sijaju pod bleštavim suncem slobode, pravde i prosperiteta za sve ljude.

"Svetsko, a naše!"

Odustajanje od nedvosmislenog pozicioniranja Severne Koreje u ulogu kosmičke sile zaostalosti, mraka i užasa ("The Dark Side"), otvara posetioca za jedan kompleksniji, kompletniji i ličniji doživljaj. Tako nastao uvid omogućava prepoznavanje onih tačaka u kojima se zamišljena prava evropskog iskustva seče sa pojavama iz ove i ovakve Severne Koreje. I to ne samo u bližoj prošlosti (totalitarni evropski eksperimenti u XX veku, čiji izvoz može pratiti slogan iz jedne srpske reklame za pivo: "Svetsko, a naše"), nego, što je još važnije, i u zabrinjavajućoj izdržljivosti populističkih političkih diskursa koji kao svoje osnovno prevozno sredstvo i oblik komunikacije koriste politički kič.
U današnjem svetu politički kič kao sredstvo mobilizacije ima svoje čvrsto uporište i čini se neiskorenjiv i prpošan baš kao i vijorenje američke zastave u filmovima koji nam stižu iz ove kinematografije. Tu nedavno pojavio se bilbord partije FPÖ sa predsednikom ove stranke koji se ne zove Hans Christian Andersen, ali pokušava da se ostvari na polju pisanja bajki (samo drugim sredstvima). Na bilbordu se nasmejani političar rukuje sa podjednako nasmejanim policajcima u atmosferi apsolutne bezbednosne razdraganosti i sreće, i građanima obećava više sigurnosti (jer, što bi rekao Darko Rundek: „Neko nam stalno prijeti"). Da su forme večne, a sadržaji prolazni, odlično ilustruje i anegdota koju je zabeležio jedan britanski novinar. U postsovjetskoj Rusiji upoznao je slikara soc-realistu čija je nekadašnja specijalnost bila izrada portreta Lenjina. Pošto su stari naručioci ovih radova nestali sa istorijske scene, naš slikar se brzo izveštio za izradu religioznih, bogougodnih tema kako bi zadovoljio potrebe novih kupaca. Jedini problem bio je u tome što bi mu Isus uvek zaličio na Lenjina.

Share if you care.